Crkveni pjevački zbor

Na stari kajdanki na koru san našav zapisani slogan kiga su rabili i dalje prenesli nan orguljašen ki smo za njimi Konrad i Franić Marčelja - Marčeljevi. Ta je slogan jezgrovit i govori se kaj se ma za reć o crkvenimu pojanju, a glasi: 

"Od naših predšasniki mani i mojin naslidnikon da bu se na slavu Boga a na diku roda Hrvackoga".

Klana je od vika župa, a tako se reče kada ni zapisa od kada. Edan put je kratko vrime va devetnajstin stoliću bila kapelanija. Od vika je to bila glagoljaška župa, a to je za Klanu važna stvar. Za razliku od Latinaši, Glagoljaši nisu  poznali recitiranih obredi, nego su si obredi bili pojani. Glagoljaške župe su oštro odvajale crkveno od svitovniga, pa se je va crikvi reklo pojci. Van crikve se ja za kantanje reklo bugarenje, tako da se je van crikve - magari bili i isti pjevači - bugarilo.

Isto tako usporedbe radi, tisuću i tristo lit se je - kadi su glagoljaške župe - molilo "Majko Božja", ali se ni mami nigdar reklo "majka", nego "mat", a oći nigdar "oče" nego "oća".

Saki obred va crikvi je biv pojan, a pojalo se je maše večernjice i ostale pobožnosti tako da su pojci bili iza oltara, a ne na koru. Tamo kadi su još očuvane izvorne crikve su još zad oltaron zidane kamene ili drvene klupe. Va  glagoljaških župah pojci su bili samo muški kih je bilo do petnaest, no i drugi ljudi va crikvi su mogli pojat ko su znali. Kako su obredi bili dovgi, si ti pojci su mrali bit pismeni, pak je to za selo bilo jako važno. Opismenili su ih plovani, no ritko ki su poznali latinično pismo, aš je va ono vrime za običan puk bilo teško poznat dva pisma. Pojalo se je pomalo, bimo rekli težački; (tr jin se ni prešilo nikamor) i to dvoglasno i troglasno. Va Klani su sačuvane melodije Veliga ćedna, ali od 1922. lita se pojaju na živimu zajiku. 

Se to se je jako prominilo kada su va Klanu prišli civilni učitelji nigdi okoli 1850-ih lit. Više su se minjali, pak jih je od sagder prihajalo. Iako je bila hrvacka škola, bilo jih je iz Kranjske, pa i iz Češke. 
Ta put se je va crikvu postavilo orgulje. Ti učitelji su po zadaći bili orguljaši i zborovođe i počeli su vadit zbor i crkveni i civilni i to najviše novotarije. Morda za stare pismice nisu imeli ukusa, a one nisu bile ni notno zapišene; zapišene su bile samo beside, a melodija se je prenašala s kolina na kolino. Tako se je ta naša starina pomalo gubila. "Poslan bi Anđev Gabrijel", "Božićna devetnica" i još par pjesam se je ipak sačuvalo. 

Zadnji pojac va Klani ki je znav glagoljicu (biju Klanjci bili rekli "naše staro pismo") je biv Pepe "Papa" Kovačev.

To pojanje su teli oživit Konrad i Frane Marčelja, domaći sini, ali su zaradi okupacije od Talijani skupa z obitelji ušli va Zagreb. Za njimi je orguljaš biv Tone Gržinčić Šarinov do 1943. Od 1943. do 1957. se ni orguljalo, aš su orgulje stradale va ratu. Od 1957. - 1965. je orguljav Josip Barak, učitelj,  ili po domaću Jožić Mavšin, a od 1965. na Jurjevu do dana današnjiga orguljaš je Josip Gržinčić Tomačin (Farančev), a uža ga prominit Viktor Gržinčić Oštarićev. 

Va zboru je danas 35 pjevači, kantaju četveroglasno, a uspješno jih vodi i dirigira Mladen Raspor Jačeć.